sazrevanje

Za uvazene posetioce moga bloga, koji zele da doznaju, koje ekonomske poruke nosi Biblija, neka posete moju web stranicu na adresi: www.bibleecon.net

Pozdrav

  Moze li svaka osoba da veruje u Boga? Moze pod uslovom da ima zdrav razum i volju da spozna duhovnu stvarnost. Ovo drugo iskljucivo je stvar same osobe i zavisi od licnog opredeljenja, za razliku od razuma koga covek ili ima ili nema u zdravom stanju. Kada osoba nakupi u svojoj svesti kriticnu masu licnih dokaza da Bog postoji, i da je ona Njemu draga, tj. kada dozivi prosvetljenje, tada pocinje da veruje odnosno ima veru. Kao sto se iz ovoga vidi, vera i znanje su tesno povezani. To je kao lice i nalicje jedne iste stvari. U uslovima gresnosti, moglo bi se reci, da vera prouzrokuje znanje, a da znanje sa svoje strane pojacava veru, ili da  je podstice, a da verovanje vodi ka vecem znanju. Ocigladno da i ovde postoji povratna sprega kako god posmatrali odnos izmadju vere i znanja. Sada bih mogao da dam svoju opstu definiciju vere: vera je motor sticanja znanja u uslovima gresnosti koji vladaju na planeti Zemlji. Da ne bi doslo do nesporazuma zelim da istaknem da prema Bibliji i vera ima svoj kraj.(1 Pet. 1:9) To ne znaci da ce sticanje znanja prestati nakon ispunjenja cilja vere, naprotiv ono ce dobiti novi nesluceni zamah. To mozda znaci da vera i znanje ipak nisu ''organski '' povezani, ali je ona neophodna za sada, zbog gresnosti, kao sto je teskom invalidu neophodno prevozno sredstvo da bi recimo otisao do grada. Stim u vezi, jer osecam da je potrebno da jos malcice pojasnim ovu stvar, postavio bih pitanje zasto je u opste potrebno uplitanje vere u procese spoznaje. Razlog tome je cinjenica da je covek stvoreno dakle ograniceno bice sa jedne strane, a sa druge on je i bice sa gresnom prirodom, koje je svojim vlastitim izborom postalo takvo! Njemu su zbog toga za sada fondovi Bozijeg znanja nedostupni i on je upucen u tom procesu, da kroz veru nadomescuje taj hendikep, i zato ipak ima mogucnost dokle god zivi da unapredjuje svoje znanje sluzeci se verom kao pomocnicom, koja je, obzirom na njegovu situaciju, neophodna da bi se stekla visa spoznaja.

  Kada je rec o tome sta sama priroda cini da se umanji ili predupredi pojava nekog zdravstvenog problema u ljudskoj populaciji, mozemo reci da njena prirodna selekcija nije eliminatorna kao sto misle neki drcni biolozi darvinisti. Ona doduse sa jedne strane smanjuje broj obolelih, ali sa druge strane podupire povecanje nivoa patnji kod osoba koje su pogodjene, a prezivele su. Kako ona to cini? Pa upravo tako sto smanjuje broj obolelih, te stoga ne izbija kriticna masa obolelih potrebna da bi zajednica bila pokrenuta da preduzma ozbiljne korake u istrazivanju i lecenju izvesne bolesti. Dakle, velicina patnji kod pojedinca je obrnuto srazmerna opstem tzv. pozitivnom dejstvu prirodne selekcije. Mene ovo podseca na italijansko knjigovodstvo.

  Zapravo, moze se uociti pazljivim gledanjem, da je dejstvo prirodne selekcije samo na prvi pogled pozitivno, ali posmatrano dugorocno njen ucinak je u istoj meri negativan, posto ne otklanja uzrok zdravstvenog problema, nego nastoji da ukloni tragove (posledice). Obzirom da ne uspeva da eliminise sve obolele, preziveli su u stvari oni sa laksim oblicima doticne bolesti, mada i tu ima izuzetaka od pravila. Ovde opsta prirodna selekcija potire samu sebe. Jer, ukoliko jedinke koje su prezivele dostignu polnu zrelost i ostave potomstvo, ono ce po zakonu nasledja imati identicnu tezinu bolesti. Dakle potomstvo koje ima vecu sansu da prezivi. Prema tome, prirodna selekcija deluje globalno, ali i unutar pojedinacnih nosilaca bolesti.

  Neki misle da bi trebalo i u ljudskoj zajednici dopustiti delovanje prirodne selekcije. Ovde bi se mozda dobro uklopilo jedno moje iskustvo iz bolnice. Naime, tamo sam upoznao izvesnu osobu koja boluje od jedne retke bolesti krvarenja, koja se zove Rendu-Weber-Oslerova bolest. I posto sam pazljivo saslusao izlaganje doticne osobe o tegobama koje ima, postavio sam joj pitanje: ''Sta bi tu po vasem misljenju trebalo uciniti?''. Odgovorila je: '' Pustiti da priroda uradi svoje''. A onda sam joj postavio potpitanje: ''Pa zasto onda dolazite na lecenje''. Odgovorila je: ''Pa ne mogu da dopustim da iskrvarim, to bi bilo samoubistvo''.Tada sam  joj postavio zavrsno pitanje: '' Da li osecate da ste u kontradikciji? Usledio je odgovor: ''Aaaa''. E vidis, postovani citaoce, ona bi pustila prirodnu selekciju na druge, ali ne i na sebe, upravo to bi mnogi na ovome svetu ucinili. Medjutim, kao sto se iz gornjeg moze videti, time se ne bi resio problem. Ljudsko delovanje samo modofikuje dejstvo prirodne selekcije u smislu da sto vise jedinki prezivi i dostigne polnu zrelost, ali i da poumire od nezeljenih efekata primenjenih terapija tako da i ovde imamo neko izravnavanje.

  Najvaznije pitanje u vezi ove teme, koje cu upravo postaviti je: da li je prirodna selekcija mehanizam, koji je Bog zeleo da uspostavi ili je ona stupila na scenu kao rezultat pojave greha na Zemlji? Uveren sam da je u pitanju ovo drugo. Jer pre Adamovog pada, prema Bibliji, uopste nije bilo smrti, dakle prirodna selekcija nije mogla biti na snazi. Sem toga, ona sama, svojim nemilosrdnim delovenjem pokazuje da je tako, tj. da ona nije i nemoze biti deo prvobitnog Bozijeg plana, jer se kosi sa Njegovom prirodom, a to je ljubav.(1 Jov. 4:8)

 

  Izmedju onoga sto se vidi i stvarnosti je ogromna kvalitativna i kvantitativna razlika. Tako na primer, u genetskom smislu, neko moze da bude izmutiran, da tasko kazem, ''od glave do pete'', a da potpuno izgleda normalno, pa cak i izuzetno lepo, i da na njemu nema znakova bolesti. Kada bi vecini ove stvari bile prikazane kakve one jesu, nastala bi tuga kod jednih i odusevljenje kod drugih tako da bi obe strane bile zaslepljene prejakom svetloscu te bi svetska duhovnost pala na minimum minimuma. I upravo zato nama Stvoritelj daje spoznaju postepeno i to skopcano sa verom. Razlog ovome je najverovatnije izbegavanje davanja povoda gordosti onoj strani koja sada ocajava, i izbegavanje ojadjivanja, one strane koja sada pokazuje izvestan ponos.

  Duhovni razvoj covecanstva je jos na nivou fenotipskog prosudjivanja, dakle na onome sto je pre svega spoljasnji utisak, pa je otuda obema gore navedenim stranama, prihvatljivije da sude prema spoljnim znacima, nego pronicanje u dubinu stvari i odatle izvlaciti zakljucke.

  Sa druge strane neko moze da izgleda iskvareno tadodje ''od glave do pete'', a da poseduje relativno izvanredan geneticki kod. Inace, do pojave bolesti dolazi samo u slucaju ako su oba gena za istu osobinu ili odliku mutirana, tj. ako se poklope mutacije na istim mestima u obe garniture hromozoma, ili ako je pogodjena jedinka muskog pola, a mutacija/e su na hromozomima pola. Ovo je moguce zahvaljujuci tome sto ljudska bica u svojim celijama imaju po dve garniture hromozoma sa jednom razlikom sto kod muskog pola 23 par hromozoma je razlicit tu nemamo po dva gena za istu osobinu ili svojstvo ili belancevinu. I dobro je sto je tako, jer u suprotnom ne bi smo mogli da prezivimo, a posto je to Gospod osmislio, ono predstavlja i upecatljiv izraz Bozije mudrosti, i dobrote, i ljubavi. A sto se tice potvrde tvrdnje koju sam izneo na pocetku ovog zapisa, pa zivot je prepun slucajeva koji to dokazuju. Koliko smo puta videli lepo razvijene i inteligentne roditelje, koji imaju malformiranu decu.

  Sta reci na kraju teksta kao zakljucak, ako ne to, da neprijatelj ljudskih dusa, koga neki vole da citiraju, nastoji da izvitoperi istinu da bi u ljudskim dusama izgradio laznu sliku o kljucnim stvarima zivota. Sve ono sto je ''lansirao'' ili pokusava da plasira u svet je netasno ili polutacno, sto je jos opasnije, a da je cesto suprotno od toga istina.

  Veru definisem kao ''aparat'' razuma tj. kao neophodni deo misaonog procesa kojim se premoscuje jaz izmedju delimicnog i ''potpunog'' saznanja neke stvari ili pojma. Kao sto ljudsko hodanje predstavlja u stvari stalno padanje, sto bi se moglo opisati na sledeci nacin: uspravljeni polozaj tela-padanje-uspravljeni polozaj tela. Kao sto izmedju dva polozaja tela imamo padanje tako isto se i verovanje nalazi izmedju dva nivoa znanja: pocetno znanje-verovanje-zavrsno znanje. Ukoliko je verovanje netacno onda se ne dolazi do viseg nivoa znanja, nego se sve vraca na pocetak, pa se kaze da je vera bila prazna ili neosnovana. Da bi se pak doslo do istine polazi se onda od drugih verovanja (pretpostavki) sve do relativno potpunog razotkrivanja datog predmeta.

  Prema tome, vera u nesto moze da bude ili misaono uzdizanje ili padanje, kao sto se moze dogoditi da padnemo ako se spotaknemo pri hodu.

  

  Nema niceg loseg sto se hriscani sastaju u dan nedeljni da obeleze sedmicni spomen Hristovog vaskrsenja. Greh je u tome sto je pokusana zamena Gospodnje zapovesti, ljudskom zapovescu. Isus nije rekao svojim sledbenicima da svetkuju dan Njegovog vaskrsenja, posto dan nedeljni nije ucinio da On vaskrsne, vec Njegova sila koju ima u sebi. Medjutim, ja ipak ne bih iskljucio mogucnost da je on ostavio svojoj Crkvi na volju da uvede ili ne uvede obelezavanje dana vaskrsenja, nikako obavezno svetkovanje od cega bi zavisilo spasenje dusa, posto Bice koje zeli neiznudjenu ljubav prosto nemoze tako nesto da zahteva na silu, jer bi to bilo suprotno Njegovoj prirodi.

  Sa ljudske tacke gledista, red je da se takav dogadjaj, kao sto je Hristovo vaskrsenje, obelezava (na primer, zar mi ne proslavljamo godisnjice svojih rodjendana, datume iz nacionalne istorije, koji su mozda vise doneli zla nego dobra). Pri tome treba biti iskren pa reci da ono nije nalozeno Svetim Pismom. Ali ukidati Boziju zapovest da bi se umesto nje postavila ljudska, je u najmanju ruku opasna i izazivacka radnja. Nasuprot tome, tvrdnja da je svetkovanje nedeljnog dana ljudski propis je potpuno na mestu. 

  Svetkovanje nedelje umesto Subote je problematicno ne samo zbog toga sto je to ljudska ustanova, vec i zato sto je to neznabozacka ustanova.

  Kakav bi primer ostasvio Hristos na svoje sledbenike, da je blagoslovio i posvetio dan nedeljni, jer u tome ne bi mogli da ga oponasamo kao sto to mozemo kada je rec o Suboti. Zamislite da je Isus rekao: umrite petkom, Subotom se odmarajte u grobu kao sto sam se ja odmarao, a u nedelju vaskrsavajte, zar to ne bi bilo apsurdno i za nas nemoguce. Dan nedeljni moze jedino da bude obelezavan kao sedmicni spomen na Njegovo vaskrsenje, a nikako kao dan odmora, Subota, koja je uspomena na stvaranje sveta.

  Potpuno je logicno sto Hristos nije utemeljio svetkovanje nedelje. Jer da je rekao odmarajte se toga dana, to ne bi odgovaralo cinjenicnom stanju, jer je toga dana Isus vaskrsao, a ne odmarao se. On zeli da ljudi ukazuju postovanje Njemu, jer je On Stvoritelj nas, tako sto ce izvrsavati Njegove naloge, a ne da ga postuju tako sto ce oni sami, na svoju ruku, uvoditi svoje zapovesti i izvrsavati ih.

  

  Neke osobe strasno vole da isticu svoju poboznost. Takvi smatraju da je Gospod ucinio ovo ili ono pokrenut njihovom izuzetnom svetoscu. Oni povredu svojih najprizemnijih osecanja smatraju znacajnijim od tudjih zivota, jer u svojim gledistima pripisuju Bogu likvidaciju ljudi, koji su im naneli kakvu uvredu ili stetu, ako bi te osobe kojim slucajem nasradale ili umrle. Pri tome zaboravljaju vaznu cinjenicu da je svaka dusa neprocenjiva u Bozijim ocima. Vernici ove vrste zagadjeni su jednom dozom fanatizma i nanose svojim delovanjem izvesnu stetu evandjelju. Stice se utisak da su pod stalnim osecanjem da nisu drugima dovoljno naglasili koliko oni mnogo vise veruju u Boga od svojih bliznjih. Moj zakljucak bio bi da je ovde rec o klasicnom uzdizanju samoga sebe i to zloupotrebom religijskih elemenata. Ovakvim ponasanjem postaju neverovatno dosadni pa cak i odvratni, a razog ovome je najverovatnije neki njihov nereseni spor sa Tvorcem, pa umesto da to svoje neverstvo priznaju Bogu i sebi, oni ga kaznjavaju na drugima.

  

  Stav Srpske pravoslavne Crkve u pogledu drzanja i ponasanja pastve, onako kako ga ja vidim, mogao bi se svesti na sledeci opis: upraznjavaj ti istinu kod svoje kuce, tj. drzi Boziji zakon ukljucujuci, ako hoces, i cetvrtu zapovest, u individualnoj reziji bogosluzenja, medjutim, ako mislis da te mi uvazavamo onda moras obavezno da drzis i crkvene zapovesti, a sto se tice verske prakse koju ti upraznjavas mi sa tim necemo da imamo nista, niti nas to zanima. Ovakav zakljucak se moze lako izvesti ako se samo letimice baci pogled na pravoslavni kalendar (na koncept te male knjizice koju gotovo svaki pravoslavni dom ima). U njemu se najpre nalazi: molitva Gospodnja, zatim dve najvece zapovesti, potom deset Bozijih zapovesti, pa nakon njih crkvene zapovesti itd. Postavlja se ozbiljno pitanje da li neko ispravno postupa ako ''vozi'' tim putem, jer su neke zapovesti u navedenom kalendaru date u skracenom obliku, dok je za cetvrtu odabran neadekvatan prevod koji ne odgovara izvornom tekstu, sto je ne dopustivo. Zamislite da se ustav jedne zemlje narodu predoci u skracenoj verziji, na sta bi to licilo, a ovde je rec o prepisu nebeskog Ustava. I zato ako je predstavljen ''okrnjeno'', onda imamo nedozvoljenu izmenu zakona. Dalje, moze se uociti suprotnost izmedju Bozijih zapovesti i crkvenih zapovesti, tako da, ako bi neko zeleo da drzi crkvene zapovesti, morao bi da krsi Boziji zakon.

  Ako se pomno istrazi Dekalog, nedvosmisleno proizilazi da zapovesti vaze na svakom mestu, u svakoj prilici i vremenu, i za sve ljude. Tako na primer, zapovest: ''Ne pozeli kuce bliznjega svojega, ne pozeli zene bliznjega svojega, ni sluge njegova, ni sluskinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti ista sto je bliznjega tvojega'', je na snazi uvek, ne samo dok se covek nalazi u molitvenom domu. Pa dobro, recice neko, zar apostol Pavle u poslanici Rimljanimama nije skratio gore navedenu zapovest. Jeste. Ali on je to ucinio u jednom opisnom zahvatu, objasnjavajuci sustinu zapovesti. Osim toga on je to ucinio na takav nacin da se opseg i snaga doticne zapovesti ne umanji. (Rim.13:9) Medjutim, vi u kalendaru imate spisak zapovesti pod rednim brojem. Dakle, tu je ocigledno namera priredjivaca bila da ih citaoci nauce napamet i to u iskvarenom izdanju. Dakle covek drzi ovu zapovest ako iz ljubavi prema Bogu ne zeli nista tudje i to u svakom trenutku svoga zivota i na svakom mestu gde boravi. Ovo vazi za sve zapovesti Dekaloga ukljucujuci i cetvrtu koju zelim posebno da razmotrim, jer je ona jedna od najosetljivijih spornih tacaka medju raznim konfesijama. Ako izraz ''posvetiti'' u cetvrtoj zapovesti znaci odvojiti za sluzbu Bogu, onda su u pravu oni koji bogosluzbuju toga dana. Ostaje samo da se razjasni da li to bogosluzbovanje treba da bude iskljucivo saborno, javno i porodicno kao sto je bilo u Starom Zavetu ili je sasvim prihvatljivo i prikladno i samostalno i privatno svetkovanje. Smatram da je ispravno tj. po Bibliji ono prvo u formi javnog, zajednickog i porodicnog bogosluzenja. Razlog ovome vidim u tome sto je covek drustveno bice. Za njega nije dobro da je sam, pa sledstveno tome ni samostalno praznovanje ne bi moglo da ga potpuno ispuni duhovnim zadovoljstvom, jer ne bi bila ukljucena njegova drustvena dimenzija koja je za postizanje ljudske srece neophodan cinilac. Setimo se primera iz svog zivota, koliko smo bili ispunjeni zlovoljom kada nam se dogodilo da proslavljamo neki praznik ''solo''. To je po meni najaci razlog sto nije preporuceno ili uvedeno usamljenicko bogosluzenje u subotnjem danu. Izlazem ovo zato sto se neki pitaju: ''A zasto mora da se ide u crkvu.'' Nemora ali je potrebno. Medjutim, ako je neko zbog bolesti prinudjen da ostaje kod kuce, onda je to opravdano, a ja bih takvo svetkovanje nazvao ''klinickim''.

  Gospod Isus Hristos je rekao: Jer, gdje su dva ili tri sabrani u ime moje, ondje sam ja medju njima.''(Mat.18:20) Dakle nije rekao, gde je jedan sabran u moje ime, nego dvojca, jer jedan nemoze da sacinjava sabor, sto znaci da nas Isus ocekuje od nas da budemo saborit narod. Osim toga formirajuci crkvu, Hristos nije izabrao 1 nego 12 apostola. Prema tome, On od svojih sledbenika ocekuje da se okupljaju i to posebno u subotnjem danu i da ga u tom vidu obozavaju (slave), jer je za Njega receno da ce zakon uciniti velikim i slavnim. (Isa.42:21)

  U vezi sa ovom temom trebalo bi jos razmotriti slucaj coveka koji je isterivao demone u ime Isusovo, a nije isao sa apostolima.(Luk.9:49,50) Ko je bio taj covek i zasto nije isao sa njima? Ocigledno nesto ga je sprecavalo da se prikljuci. Da li je razlog bio subjektivne ili objektivne prirode, neznam. Ali znamo, po Hristovim recima, da nije bio protiv ucenika. Mozda je njegov zadatak, po Bozijem planu bio, da deluje samostalno.

  

  

Mnogi narodi, kao sto je poznato, su obozavali sunce kao bozanstvo, sto se nazalost cini i danas. Sada to isto sunce predstavlja objekat od koga dolazi i prokletstvo. Nije li ovo Bozija kazna zbog idolopoklonstva koje su upraznjavali i upraznjavaju stanovnici nase planete. Vlastitim aktivnostima covecanstvo je ostetilo ozonski omotac Zemlje i sada zanje posledice svojih gresnih postupaka. Svet je ovim samog sebe kaznio, a Bog je to dopustio, da bi nas osvedocio koliko je opasno za nas i u njegovim ocima odvratno obozavati objekte u vasioni.

Mi sustinu zivota nismo dokucili premda olako dajemo izjave o njemu. Neko mi je jednom rekao da onaj ko nije osetio radost zivota nemoze ni da zna sta je radost. Ja bih na to odgovorio istom merom da onaj ko nije osetio patnju zivota nemoze da zna sta je patnja. Ako uopste bilo koja od ovih dveju strana ima pravo da se hvali, onda je to ona druga. Setimo se da je nas Gospod dosao na svet da bi za sve nas osetio muke i smrt, a ne da bi uzivao u radostima koje se na Zemlji mogu iskusiti. Smatram tacnim glediste da je nesrecnim osobama, Bog potrebniji, i u tom pogledu one su u prednosti, jer imaju snazan podsticaj da traze i dosegnu Nebo, ali je tadodje istinito i polaziste da je srecnim ljudima lakse da budu dobri i da cine dobro. Ovde nam se daje lep primer, izravnavanja, tako da ni jedna od pomenutih strana nema prednost ni razlog za hvalisanje. A da li se moze staviti znak jednakosti kada se neko hvali svojim slabostima i kada se hvali svojim srecnim okolnostima zivota, ostavio bih to pitanje otvorenim, jer je tako, mislim, jedino ispravno, mada naginjem stavu da slabosti imaju ''tezinu'' i skromnost, pa samim tim i daju pravo doticnom da se hvali njima.

Može se pouzdano izvesti zaključak, da je način svetkovanja Subote, u Starom Zavetu, do izlaska Jevrejskog naroda iz Egipta, bio u obliku porodičnog bogosluženja. Jer stoji zapisano da su pojedini patrijarsi živeli po volji Božijoj, dakle po zakonima Njegovim.(1 Moj.5:22,24) I premda se način na koji su svetkovali Subotu ne navodi, mora se predpostaviti da im je Bog svakako predočio ispravnu formu praktikovanja. (3 Moj.23:3) Lako je moguće da je svetkovanje bilo organizovano i na nivou rodova i plemena. Sigurno je da su se odmarali toga dana, da čitaju Toru nisu mogli, jer tada još nije bila napisana. Ovo jasno ukazuje da se oblik bogosluzenja, u tehničkom smislu, menjao kroz istoriju.

Konstituisanjem jevrejske nacije i sklapanjem Saveza, način svetkovanja se dopunjuje i oblikom sabornog bogosluženja. (1 Moj.23:3)

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

«	Decembar 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28
29	30	31

• Informacija
• Savremeni covek moze da veruje
• Ne pouzdajte se u prirodnu selekciju
• Geneticka stvarnost nije ono sto nam je na ocima
• Dinamika hodanja kao dinamika verovanja
• Pitanje svetkovanja nedelje
• Neumesno isticanje vlastite poboznosti
• Nesto iz mog pera o Srpskoj pravoslavnoj crkvi
• Narodi ne klanjajte se suncu
• Hvalisanje da ili ne

• Biblija [7]
• Generalna [5]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom